Иако у коалиционом споразуму који су потписали њемачки конзервативци и социјалдемократе проширење стоји као приоритет нове владе, Фридрих Мерц, новоизабрани њемачки канцелар, у свом првом говору у Бундестагу, у којем је представио план своје владе за наредне четири године, није споменуо ни проширење ни западни Балкан.
Поређења ради, прошла два канцелара Олаф Шолц из Социјалдемократске странке и Ангела Меркел, Мерцова партијска колегиница из Демохришћанске уније, и проширење и западни Балкан у контексту проширења редовно су спомињали, а оба канцелара су ресор западног Балкана унијели и у дио мандата канцелара. Мерц ову праксу није наставио, а укинуо је и позицију посебног изасланика Владе Њемачке за западни Балкан.
Иако је дио разлога за неспомињање западног Балкана у, за нову владу осјетљивом, питању миграција, ипак се из чињенице да Мерц проширење није споменуо чак ни за Украјину може закључити да ће се ипак радити у донекле неочекиваном обрату и да проширење као политика неће бити питање којим ће се ова влада детаљније бавити. Напомене ради, у протеклом периоду о Украјини се није ни разговарало да се није напоменуло да ће та земља ускоро постати чланица ЕУ. Из Мерцовог говора се може закључити да ће се и тај сегмент промијенити.
Мерц се у говору који је трајао око сат времена западног Балкана дотакао само индиректно, споменувши при самом крају излагања да више неће бити политике досељавања јефтине и неквалификоване радне снаге. Иако наш регион није споменуо, најпознатији програм њемачке владе о досељавању неквалификоване радне снаге је Правило за западни Балкан, који су подржале и Меркелова и Шолцова влада. Први знак да ће се нешто промијенити је резање квоте са 50.000 на 25.000 радних дозвола годишње, које је одмах у старту увела нова Мерцова влада. Иако ова мјера неће имати конкретан утицај, јер ни у најбољим данима њемачка администрација није успјела да "пребаци" квоту од 25.000 рјешења и радних дозвола, ипак шаље значајну симболичну поруку.
Оно што ће се промијенити новом владом је да ће Њемачка сасвим сигурно бити присутнија у европској политици, у односу и на Меркелову и на Шолцову, који су обоје покушавали "измакнути" Њемачку и више дозволити другим земљама да се истакну. Мерц је као једну од најважнијих порука, и током изборне кампање и сад након што је ступио на дужност, истакао преузимање веће улоге Њемачке у европској политици, а као два најважнија савезника навео је Француску и Пољску. То значи да ће Њемачка, барем према првим порукама, своју европску политику преусмјерити на неке друге приоритете, а не на проширење, што у одређеној мјери може представљати неочекивано изненађење.
Мерц је у свом говору на важно мјесто ставио сузбијање илегалних миграција и сарадњу са земљама ЕУ на спољној ЕУ граници, као и земљама партнерима изван граница ЕУ. Из овог дијела излагања би се могло закључити да би западни Балкан могао бити у приоритету у дијелу који се односи на безбједност и сузбијање миграција.
Прва наредна прилика о њемачком односу према западном Балкану видјеће се на самиту Европске политичке заједнице у Тирани, који је, подсјећања ради, прије неколико година покренуо Емануел Макрон, предсједник Француске, који су бројни аналитичари видјели као покушај те земље да се евентуално чланство у ЕУ замијени тијесном политичком сарадњом кроз ово тијело.
